napuštena kuća

Dođe ispred kuće sa Damienom.
-Ovde nisam odavno bila. Sećaš se?

-Naravno da se sećam, ovde sam te prvi put naterao da popušiš.. cigaru.- izvadi iz ruksaka tri različite vrste pića.

Prasne u smeh.
-Nemaš pojma kako je to zvučalo.
Otme mu flašu.

-Vraćaj mi flašu, to mi je omiljeni viski!-

Vrati mu flašu i uzme drugu pa sedne na neki kamen.

-Nažuljaćeš dupe tu.- uđe u kuću.

-Nemaš pojma šta sve moje dupe može da preživi. E čekaj mee!
Ode za njim.

Otvori flašu i ispije malo, krene da se penje uz stepenice.

Dotrči kod njega i skoči mu na leđa.

Umalo ne izgubi ravnotežu, popne se do kraja -Mogli smo umreti.-

-Nismo mi te sreće.
Otvori flašu i ispije.

-Njah, ovde nema ništa zanimljivo, vraćamo se dole.- krene silaziti niz stepenice.

-Ima ona soba sa nameštajem, gde je živela ona mala devojčica. Ajdemo tamo.

-Nemam pojma o čemu pričaš.- propadne kroz stepenice, jaukne.

Dotrči kod njega.
-Jesi dobro?
Ispije malo iz flaše.
-Jesu tu flaše?

-Jebale te flaše, bolje bi ti bilo da mi pomogneš.- duri se.

Pokuša da ga izvuče ali oboje propadnu u neku prostoriju.

-Au, moje potomstvo.- jaukne ponovo.

-Izvini.
Pogleda ga kao dete.

-A da se pomeriš? Gnječiš me.- cokće.

Pomeri se da ustane i slučajno mu šutne kolenom potomstvo.

-Pa daj, jesi normalna? Ako hoćeš da me jebeš, reci, nemoj me šutati.- uhvati se dole.

-Naravno da ne. Poznajemo se još od vrtića.
Ustane i pije iz flaše.

-Ali mi nismo išli zajedno u vrtić.- raširi oči.